Govorili smo više puta na drugim blogovima da je gramatički prekršaj ovo 'je' na kraju. Ovo treba da bude povratni rebus i da postavka glasi: Sinatra je pre Piska.
U pravu si Dejana, no često što je sa pjesničkom slobodom, koja se nerijetko koristi. Bez obzira na navedenu manjkavost za mene je efektnije uradak prikazati kao čisti rebus, negoli kao neku varijaciju (vrsta, podvrsta, potpodvrsta ...)
Ma, ok. Imao sam i ja takvih rebusa, ali kako smo zajednički utvrdili da to nije gramatički korektno, milsim da to treba izbegavati. Za mene je jedno gramatika, a drugo pesnička sloboda. Ja sam ljubitelj različitih vrsta rebusa, pa mi je interesantno gledište da je čisti klasični rebus vredniji od povratnog, u ovom slučaju. Ja ih podjednako vrednujem, samo mi je bitan kvalitet postavke i rešenja, a na koji način se dolazi do rešenja meni je potpuno nebitno.
Isto kao što ne mogu u pesničkoj slobodi reći "On dao mi ga je", tako ne mogu reći ni "danas vreme lepo je" (to su prekršaji istog reda, i nisu stvar estetike).
U našem jeziku, koji važi za jezik sa relativno slobodnim redom reči (u smislu da su različiti rasporedi konstituenata prihvatljivi, iako je samo jedan nemarkiran, tj. "običan"), jedno od retkih krutih pravila je to o poziciji enklitike (enklitičkog klastera) u intonativnoj frazi - ona je fiksna i uvek je drugi konstituent (a pod nekim uslovima koji nisu ovde bili ispunjeni može se desiti da ode na treće mesto).
Pesnička sloboda koju viđam da se u rebusima toleriše uglavnom je u nategnutom značenju, a ne na nivou gramatike (kao što i mislim da bi trebalo da bude). Ovo na šta je Dejan skrenuo pažnju je više na nivou konvencije među sastavljačima, da ne bi istu stvar jedni deklarisali ovako, a drugi onako.
A što se tiče stanovišta da je klasični rebus "vredniji" od povratnog - sa tim se potpuno slažem. Ako ne uspete da kompletirate dobru ideju za klasični rebus, možete ga nekad "završiti" kao povratni, pa u tom smislu povratni rebus shvatam kao "izlaz za nuždu".
Bar polovinu svojih povratnih rebusa sastavljam sa namerom da budu takvi. Npr. na početku svog sastavljanja imao sam ODAKLE KAJA JEČI? (čioda, kleka, jaje). Uzeo sam početni pojam ČIODA i sebi rekao ODA je početak, a ČI kraj, i tražio središnje pojmove koje mogu da se uklope.
Baš me interesuje da li neko tako sastavlja povratne rebuse, ili više slučajno ispadnu ili kao 'nužda', što Milan pomenu.
U oceni "ranga" podtipova neke enigmatske vrste trebalo bi gledati pre svega koliko je zahtevna za sastavljanje.
Neka poređenja je u tom smislu lako napraviti, a neka teže. Npr. slovoskok je specijalni slučaj anagramnog rebusa, pa ne može biti istog ranga kao anagramni rebus, već višeg (iako su oba generalno prilično niskog - što se vidi i iz toga da se za rešenja anagramnih rebusa obično uzimaju samo dobro ukorenjene sintagme, inače kao vrsta postaje prilično bezvredan).
U tom smislu, klasični rebus je za mene vrlo visoko na lestvici, a većina ostalog je najčešće "izlaz za nuždu", pogotovo slovoskoci i rebusi sa slovima. Ako sastavljanje rebusa završite slovoskokom, znači da niste znali da ga završite čisto. Samo u retkim situacijama kad ZASNIVATE rebus na slovoskoku ("Usne Gija de Mopasana" -> "U sneg ja idem opasana"), slovoskok dobija smisao kao izražajno sredstvo sastavljača - u suprotnom se svodi na još jedan od mnogih izlaza za nuždu.
Jedino što se tiče obrnutog rebusa, ne bih znao da ga rangiram, jer ga je objektivno teže sastaviti od klasičnog - kada obrnete redosled slova unatraške, narušavaju se statistike nizova slova (a one nisu slučajno takve: teže je izgovoriti VTS nego STV).
8 коментара:
Pre Piska Sinatra je = PREPISKA SINA TRAJE
Govorili smo više puta na drugim blogovima da je gramatički prekršaj ovo 'je' na kraju. Ovo treba da bude povratni rebus i da postavka glasi: Sinatra je pre Piska.
U pravu si Dejana, no često što je sa pjesničkom slobodom, koja se nerijetko koristi.
Bez obzira na navedenu manjkavost za mene je efektnije uradak prikazati kao čisti rebus, negoli kao neku varijaciju (vrsta, podvrsta, potpodvrsta ...)
Ma, ok. Imao sam i ja takvih rebusa, ali kako smo zajednički utvrdili da to nije gramatički korektno, milsim da to treba izbegavati.
Za mene je jedno gramatika, a drugo pesnička sloboda. Ja sam ljubitelj različitih vrsta rebusa, pa mi je interesantno gledište da je čisti klasični rebus vredniji od povratnog, u ovom slučaju. Ja ih podjednako vrednujem, samo mi je bitan kvalitet postavke i rešenja, a na koji način se dolazi do rešenja meni je potpuno nebitno.
Isto kao što ne mogu u pesničkoj slobodi reći "On dao mi ga je", tako ne mogu reći ni "danas vreme lepo je" (to su prekršaji istog reda, i nisu stvar estetike).
U našem jeziku, koji važi za jezik sa relativno slobodnim redom reči (u smislu da su različiti rasporedi konstituenata prihvatljivi, iako je samo jedan nemarkiran, tj. "običan"), jedno od retkih krutih pravila je to o poziciji enklitike (enklitičkog klastera) u intonativnoj frazi - ona je fiksna i uvek je drugi konstituent (a pod nekim uslovima koji nisu ovde bili ispunjeni može se desiti da ode na treće mesto).
Pesnička sloboda koju viđam da se u rebusima toleriše uglavnom je u nategnutom značenju, a ne na nivou gramatike (kao što i mislim da bi trebalo da bude). Ovo na šta je Dejan skrenuo pažnju je više na nivou konvencije među sastavljačima, da ne bi istu stvar jedni deklarisali ovako, a drugi onako.
A što se tiče stanovišta da je klasični rebus "vredniji" od povratnog - sa tim se potpuno slažem. Ako ne uspete da kompletirate dobru ideju za klasični rebus, možete ga nekad "završiti" kao povratni, pa u tom smislu povratni rebus shvatam kao "izlaz za nuždu".
Moraću da zapamtim ove stručne termine:)
Bar polovinu svojih povratnih rebusa sastavljam sa namerom da budu takvi. Npr. na početku svog sastavljanja imao sam ODAKLE KAJA JEČI? (čioda, kleka, jaje). Uzeo sam početni pojam ČIODA i sebi rekao ODA je početak, a ČI kraj, i tražio središnje pojmove koje mogu da se uklope.
Baš me interesuje da li neko tako sastavlja povratne rebuse, ili više slučajno ispadnu ili kao 'nužda', što Milan pomenu.
Dejane, i ja sam isto tako shvatila povratni rebus:)
Mislim, namerno ga pravim, stvaralački proces kao tvoj...
Meni su podvrste rebusa (povratni, anagramni, obrnuti) istog ranga kao klasičan, samo što se malo više pomučim dok ih rešim...
Za mene je, pored smislenosti rešenja i postavke, za ocenu rebusa najbitnije da nema dodatih slova.
Slovoskok mi je negde između.
U oceni "ranga" podtipova neke enigmatske vrste trebalo bi gledati pre svega koliko je zahtevna za sastavljanje.
Neka poređenja je u tom smislu lako napraviti, a neka teže. Npr. slovoskok je specijalni slučaj anagramnog rebusa, pa ne može biti istog ranga kao anagramni rebus, već višeg (iako su oba generalno prilično niskog - što se vidi i iz toga da se za rešenja anagramnih rebusa obično uzimaju samo dobro ukorenjene sintagme, inače kao vrsta postaje prilično bezvredan).
U tom smislu, klasični rebus je za mene vrlo visoko na lestvici, a većina ostalog je najčešće "izlaz za nuždu", pogotovo slovoskoci i rebusi sa slovima. Ako sastavljanje rebusa završite slovoskokom, znači da niste znali da ga završite čisto. Samo u retkim situacijama kad ZASNIVATE rebus na slovoskoku ("Usne Gija de Mopasana" -> "U sneg ja idem opasana"), slovoskok dobija smisao kao izražajno sredstvo sastavljača - u suprotnom se svodi na još jedan od mnogih izlaza za nuždu.
Jedino što se tiče obrnutog rebusa, ne bih znao da ga rangiram, jer ga je objektivno teže sastaviti od klasičnog - kada obrnete redosled slova unatraške, narušavaju se statistike nizova slova (a one nisu slučajno takve: teže je izgovoriti VTS nego STV).
Постави коментар